Petnaest milijardi Kosmosa i ljubomorni vanzemaljci

zaslužni član Reputation : 1 Datum upisa : 16.09.2011 Godina : 75

Odem ja jutros u jednu veliku prodavnicu stvari za baštovanluk, sitnu gradjevinu i hobi zanimacije:
Da kupim novu tubu acryl bele. Platim to na kasi i odem do stola na kom sam mogao tubu i račun staviti u torbu pa ići kući.
Pridje mi jedan čovek i stade na odstojanju od nepuna dva metra, kako je sada po propisima zbog mera suzbijanja širenja zaraze koja se zove corona-19 i reče mi na srpskom jeziku “Dobar dan, Dragoljube.”
Ja mu se okrenem i pogledam ga u oči i kažem mu isto:
„Dobar dan.“

„Kako si?“ – upita me on.
Ja ovde ne volim što je pri svakom susretu običaj da ljudi pitaju „Wie geht`s?“ više pro forma, pa ja uglavnom odgovorim „Nach der Einstellung“ ili „Gut.“ Pa pošto mi je to siromašan odgovor – u zadnje vreme dodam i ovo: „So lange es schlimmer sein kann.“ Mislim: dobro je doklegod može biti lošije, jer je sasvim crno tek kad lošije ne može biti. I onda primetih zadnjih meseci da je nepristojno tako odgovarati pa i ja osobu upitam: „A kako je vama?“
Što me je ovaj to isto pitao jeste manje-više nevažno ali sam tu odmah bio shvatio da me to pita samo da bi mi pokazao da govori bez pokretanja usana. Zaista, pitao me je kako sam, a nisu se pomerale njegove usne. Onda mi, takodje bez pokretanja usana reče:
“Ne gledaj me tako belo. Ljudi će pomisliti da stojiš pred čovekom koji ti je smrtni neprijatelj.”

*“A nisi mi neprijatelj?”
°„Pa osećaš da nisam.“ – odgovori mi on.

*„Pa baš i ne osećam.“
Nasmešio se nekako moćno kao stariji brat prema mladjem, a ustvari je izledao barem dvadeset godina mladji od mene. Ali ja tu nastavim:
„Ima li razloga da se ne rastanemo; smem li da idem mirno dalje?.
°„Ima ogromnog razloga da popričamo ali – kako hoćeš. Samo da ti kažem da niko nije u opasnosti, pa ni ti nisi; niti će iko biti.“

*„Je l` baš velik razlog da se ne rastanemo?“
°„Da. Baš je velik.“

Nisam mu ništa odgovorio. Krenuo sam da izdjem iz prodavnice jer nisam hteo više stajati unutri i naizgled voditi monolog. Postao sam smireniji, a od početka razgovora sam pretpostavljao da niko ovde u solothurnskoj prodavnici nije razumeo da li nas dvojica pričamo ili samo ja njemu govorim nešto. P0što smo pričali srpski. Kad sam došao do mog bicikla upitao sam ga:
*“Jesi li ti došao automobilom ili biciklom?”
°“Ni jednim, ni drugim.” – i onda mi objasni za mene, u tom momentu, interesantnu stvar:
“Da ti kažem da se kod nas ne mora razgovarati pomeranjem usana. A tebi se samo čini da me čuješ. Pričaćemo dalje kao da samo ti govoriš. Jer mi je teško da radim nešto što ne moram i što za mene nema smisla i svrhe.“

*“Gde to kod vas?”
°“Tamo negde. Jako daleko.” Odgovorio mi je ne pokazujući ni na jednu stranu sveta.

*“A koji ste to vi?”
°“Zasad nije korisno da ti kažem tačno gde smo to mi i ko smo to mi. Daleki iz daleka smo.”

*“I ti sad ne gubiš vreme samnom? Odnosno, tebi znači nešto da mi pridješ i, pretpostavljam, namerno govoriš tako za mene uznemirujuće novo; neobično za mene i ljude koje poznajem. Ustvari nikad nisam još nikog čuo da mi nešto govori, a da ne pomera usne.”
°„Pa rekao sam ti da ti se samo čini da ti govorim.“

*„Dobro, - rekoh, misleći na moj osnovni motto da je moguće sve što nije nemoguće, ali – što se smeješ tako izražajno‘“
°“Zato što me pitaš da li gubim vreme s tobom?”

*„A šta je tu smešno?“ - upitah ga baš radoznao da čujem šta je smešno u mom pitanju.
°“Ti meni govoriš o vremenu, a ljudima pričaš da vreme ne postoji.”

Sad sam postao iznenadjen kao i ono tamo kad sam primetio da mi govori-ne govori bez pomeranja usana.
*“Ti znaš šta pričam ljudima?” I tu sam zaćutao da bih čuo da li zna još nešto o meni.
°“Znam šta pričaš, znam šta pišeš, znam šta misliš.”

*“Pa onda znaš i koje filmove gledam; naprimer.”
°„Pa znam. – i posle kratke pauze dodade: „A šta ćeš kad moraš.”

*„Misliš: kad sam majmun?“ - upitah ga ja sasvim opušteno, spokojno i bez stida da o tome pričam.
°„Tako nekako.“ – reče on kao da mi čestita rodjendan.

*„Slušaj – rekoh mu ja iskreno – niti me intersuje ko si, ni odakle si, ni kako se zoveš, ni zašto si mi došao.“
°“Pa znam i to.” - reče ovaj meni nepoznati.

*“A ne interesuje me ni taj baš veliki razlog da se ne rastanemo.”
°“Eeee, sad! Kako ti ono kažeš za ženu koja te neće – “Gubi a ne zna da gubi.” – tako i ti gubiš, a ne znaš da gubiš, ako ti ne objasnim ono što te muči.”

*“Ne muči me ništa.” – rekoh možda i jogunasto.
°“Muči te. I to često. Godinama već. A sad posebno”

*“Ne mogu da se setim šta me to muči godinama.”
°„Muči te i došao sam da ti kažem da si u pravu. Jer si se pre dva dana usudio pomisliti na varijantu koja izgleda kolosalno glupa ali je sasvim tačna.“

Hodali smo polako. Gurao sam bicikl svoj i kad smo došli do kuće u kojoj stanujem rekao sam mu:
*“Ako hoćeš da dalje pričamo možemo sesti ovde u bašti. Ovde je lepo jer Elke to radi kao da je njeno, a mi svi uživamo lepotu cveća koje ona gaji, leja i travnjaka koji ona kosi.
°“Znam.” - reče mi ovaj čovekoliki; nisam smeo više da ga smatram čovekom jer mi nije ni izgledao sasvim kao čovek, ni govorio, a sve je znao; kao niko od ljudi koje sam dosad čuo i video. “Znam. A i to da si ti jedini koji joj u baštovanluku pomaže.”

Dok sam nameštao baštenski sto i stolice rekapitulirao sam sebi teme mojih razmišljanja u zadnja dva dana. Znao sam o čemu sam razmišljao. Ali nisam osećao da me to muči, jer sam smatrao da sam sasvim shvatio. Odnosno da je tako kako sam mislio da jeste.
Kad smo seli nakon što sam mu ponudio vodu, malo hleba i butera, jer samo to imam za danas, a koje ovaj/onaj nije ni pogledao a kamoli uzeo, rekoh mu:
*“Znaš da me moji zaključci ne muče.“
°„Ali mučite te jer se to što si kao zaključio može tretirati samo kao verovanje, jer ne možeš dokazati da bi bilo prihvaćeno kao znanje. Pa te muči i to da li da to kažeš ljudima; jer je realno neverovatno.“

*„To je tačno. I šta da radim s tim?“
°„Ja sam samo došao da ti kažem da objaviš. Jer je tako kako misliš da jeste.“

*„A ti znaš da je tako kako mislim da jeste? Odnosno znaš da moje razmišljanje i zaključke trebam ponuduti kao znanje, a ne kao verovanje?“
°„Da.“

*„Pa što ti ne kažeš to ljudima kad znaš da jeste? Po čemu ti znaš da jeste?“
°„Mi se ne mešamo u stvari Zemljana.“

*„Ahaaa, da znaš da me ne iznenadjuješ time što kažeš da nisi Zemljanin.“
°„Dobro. Nisam Zemljanin. A koju ti slobodu daje moja podrška da objaviš tvoje shvatanje Univerzuma ako nisam Zemljanin?“

*“Nikoju i nikakvu.”
°“A kad ti kažem da je tako i da smeš objaviti ne pada ti na um pomisao, koja se uklapa u tvoje verovanje, da nisam iz ovog Kosmosa?“

*„Kolega, - rekoh mu – iznenadjuješ me maksimalno.“
°„Ne li ti rekoh da ćeš izgubiti, a nećeš to ni znati, ako ne popričamo?“

*„Tačno je. Rekao si. Ali sad ću da ćutim i pričaj mi zašto si mi prišao. Za komšije Petroviće iz broj 16 ćemo, ako izadju na terasu, izgledati kao dvojica koja sede i ćute. A ja ti sad dozvoljavam da mi se čini da mi pričaš. Kaži mi prvo kako se zoveš.“
°„Zovem se Slobodan; na vašem jeziku.“
Ćutao sam ja, a „ćutao“ je i on neko vreme, pa je počeo da mi daje da mi se pričinjava da mi priča:
*„Ne zamaraj mozak: nisam negde otelovljeni tvoj pokojni brat Slobodan. Lepo si tamo u onoj prvoj svesci objasnio da je teorija Velikog praska izmanipulisana na slabom razmišljanju. Pa si primetio da ni u jednom jeziku medju Zemljanima nema množine za reč „kosmos“. A Kosmosa ima mnogo. I zato što je to teško zamišljivo a još manje dokažljivo ljudi govore o paralelnim Univerzumima. A tako je kako si rekao; da je Univerzum u suštini jedno, a Kosmos je sasvim nešto drugo. Univerzum je jedan, a Kosmosa je mnogo. Sad se ne usudjuješ da me pitaš koliko ih ima. Ali možda si preterao sa brojkom na kojoj si se zaustavio; mada to ni mi ne znamo tačno. Možda ih ima oko četiri i po milijarde, možda oko šest, a možda i oko petnaest; kako si ti pomislio; misleći na ćelije ljudskog mozga: Po onoj vašoj izreci. „Kako je u velikom tako je u malom.“ Tu on malo zastade.
“Dobro, dobro. Onaj vaš je rekao “Kako gore tako dole i obrnuto.” Ali to je kod vas isto.
U svakom slučaju Kosmosa ima barem jedna milijarda.“

*„I zašto je važno to objaviti? – kad mi ne možemo „izaći na kraj“ ni sa ovim u kojem smo?“ - pitao sam jer sam i o tome imao neku predstavu, ali sam hteo čuti od njega; šta oni znaju i zašto misle da je to važno znanje za Zemljane.
°„Zato što biste matematikom sebi potvrdili da je to tačno, pa na osnovi toga konačno razumeli gravitaciju i shvatili da ste Univerzumu manje važni nego muve balegarke na Zemlji.“

*„I šta će se desiti ako objavim to da u Univerzumu ima na milijarde kosmosa.“
°„Ništa naročito. Jer si ti već u prvoj svesci pomenuo razliku izmedju Univerzuma i Kosmosa kao i to da za reč “kosmos” trebaju uvesti u gramatike i množinu. Ali nije isto kad ljudima kažeš da ovaj Kosmos nije jedini i kad im kažeš da ih ima petnaest milijardi.”

*„Ti si rekao da ni vi ne znate koliko ih tačno ima.“
°„Da. Ali nisam rekao da smo sigurni da ih nema petnaest milijardi. Pa su me zato poslali da te pozdravim kao čoveka koji ima tako blizak odnos sa Poljem znanja i poverenje u svoje razumevanje Knjige promene. Tj. koji se duboko „ušančio“ oko verovanja da ih ima petnaest milijardi; povlačeći paralelu tog broja sa brojem ćelija u ljudskom mozgu. A istinu govoreći ni mi ne znamo da li ih ima manje, toliko ili više od petnaest milijardi.“

*„Da, da, - rekoh mu tu ja: - Pomišljao sam i na to da neka bića u Univerzumu imaju mozgove sa većim brojem moždanih ćelija, nego što je to kod nas ljudi.“
°„Pa da ti kažem da naši mozgovi imaju oko dvadeset milijardi moždanih ćelija u sebi. I da ti kažem da mi baš zbog toga, zbog naših većih glâva ne ličimo na vas ljude. Vi ljudi ste, da tako kažem, “retrogradno” pokvarili ceo Univerzum; time što su sve inteligentnije i tehnološki razvijenije civilizacije ponovo iskusile osećaj ljubomore; vi ste najlepši. Svima nama inteligentnijim i tehnološko moćnijim civilizacijama u Univerzumu to dodje kao uteha da smo inteligentniji i tehnološko moćniji od vas Zemljana. Ali svi mi priznajemo sebi da se u matematici ne može znati više nego što neki od vas znaju, da se u filozofiji ne može više i dublje špekulisati od onog što su neki od vas mogli ili mogu špekulisati. I sad dodješ još i ti sa tvojom “Metafizikom 21-g veka” - koja će kad tad postati školsko štivo i mi znamo da ćete se – kako vi kažete – uljuditi.
A to što smo vam zavidni i ljubomorni, zato što ste najlepši, ostaje naš problem. I nije toliko velika tragedija biti ljubomoran i zavidan koliko se bojimo da ne počnemo da vas mrzimo zbog toga. Jer osećaj i kriterijumi za lepo su univerzalni. I univerzalno ista opasnost je da onaj koji ne može lepo imati sebi i za sebe ne želi da ga dâ nikom drugom. Odnosno, mi smo svi svesni da inteligencija ne znači ništa sve dok neko biće može iz ljubomore i zavisti ubiti drugo biće. Nama razvijenijima ostaje sada borba za milosrdnu ljubav Zemljana prema nama; kao što tu neki profesor matematike, sa celim svojim znanjem, padne na kolena pred sisatom plavušom. A ne smemo da vam se pokažemo, jer znamo da vam se nećemo dopasti. Zato sam došao da vam, preko tebe, poručim da se samo malo uljudite ali da ostanete, recimo tako, i dalje jednako slaboumni, de ne kažem gluplji od nas; i ukras Univerzuma. Kao i to da se oko lepog u životu i umetnosti trudite i dalje.”

*„Malopre si rekao da smo Univerzumu manje važni nego muve balegarke, a pošto ste vi koji ste od nas inteligentniji i tehnološki razvijeniji, da kažem, intelektualni nivo Univerzuma, a mi faktor koji taj nivo vraća u primitivizam ispada da smo mi Zemljani, ipak vrlo važne muve balegarke.”
°„Izvinjavam se. U pravu si.“

*„Ako si iz nekog drugog Kosmosa, a ne iz ovog u kom smo sada ti i ja, kako si doputovao?“
°„Nisam doputovao. Kao što ti se čini da me čuješ tako ti se čini da me vidiš.“

*„Kako da budem siguran u to?“ – upitao sam ga sad bez poverenja u moja čula.
°„Ustani, predji na ovu stranu stola i pokušaj da staviš jednu tvoju ruku na moje rame.“

Ustao sam i uradio to. Moja šaka je prošla od visine na kojoj sam, kao, dodirnuo njegovo rame i “prolazeći” kroz njega pala na naslon stolice, na kojoj je, kao, sedeo on a bez da sam išta dodirnuo, osetio ili da se on pomerio.

*“Jesi li ti hologram?”
°“Nešto tako. A prikazao sam ti se u liku čoveka, jer biste me svi u liku mene originalnog gledali u čudu, a kao glavatog možda i sažaljevali.”

*“Pa kako može usmerena svetlost da prolazi kroz hemijsko-fizikalni haos jednog Kosmosa, a kako tek iz Kosmosa u Kosmos?”
°„Rekao si tamo da je jedna misao jedna porcija energije sa identitetom. Ja nisam jaka pošiljka svetlosti, nego sam jaka pošiljka misli. Svaka svetlost pripada svom Kosmosu. A misao pripada Univerzumu i ne poznaje materijalne prepreke: odakle krene tamo se i vrati.“

Šta sam na to mogao reći? Onda mi on pojasni:
“Mi ne moramo nigde putovati. Kad je neko biće moždano toliko razvijeno da može primećivati i registrovati podatke kao što to čovek sa Zemlje može, mi znamo na koji deo njegovog mozga da delujemo da bi on nas “video“ i „čuo“, a mi mirujemo tamo gde smo nastali i gde trajemo.”

*“Znači i vi utičete i manipulišete okolo-naokolo?“ – rekoh provokativno da bih čuo šta i zašto rade.
°“Ne. I ti to znaš i sada kada to provokativno izjavljuješ. Ali ja ti se ne ljutim. Ti si ipak sirovi Zemljanin. Mi samo pomažemo. To što je tebi palo na um pre dva dana je toliko konkretno i samouvereno da se ne može smatrati našim uticanjem na vas. Ti si ovdašnji, ideja je ovde od tebe pokupljena i mi znamo da bi ti tvoje verovanje, i bez nas, jednog dana objavio; makar kao tzv. naučno-fantastičnu priču. Ali smo odlučili da te podržimo; da bi ti to ljudima što pre rekao; da bi prestali da se ponašaju divljački. Jer pedeset hiljada godina je ipak dovoljno da biste shvatili da je vreme za moć u umovima, a ne u oružju i telesnoj snazi.“

*„A moć je i u lepoti takodje.“ – ubacih mu ja osvetnički. Na šta me on pogleda ljudski kiselo, a ja pokajnički dodadoh: “Tako si ti sâm to rekao.” – On tu nastavi:
° „A vi ste sada na ivici propasti kao civilizacija. Kad smo se Saulu prikazali bilo je to zato što se on već bio pokajao za svoja nedela prema Isusovim sledbenicima. I utvarom jednog od nas pred njim smo hteli da učinimo da nikad ne upadne u sumnju, nego da ostane u jednakom žaru borbe za Isusovo učenje. To što nije bio sve razumeo je njegova stvar; - pa sa zadrškom reče Slobodan – i vaša. Ali je ostao vrlo koristan za sve vas.“

*“Kako će moje, kako ti kažeš verovanje o Kosmosima, uticati na shvatanje gravitacije’”
°“Kako si i pomislio.”

*“I sa kružnim kretanjima, kao dominantnim, unutar Kosmosa i sa uticajima Kosmosa jedan na drugog, jednih na druge i jednih na jednog.
°“Da.”

*„Kad smo već tu da te iskoristim?“
°„Izvoli.“ – reče Slobodan, a ja nastavih po istim detaljima.

*„Da je ovaj Kosmos jedan jedini i da je bilo Velikog praska, sve bi se iz pra-atoma kretalo pravolinijski do dan-danas; bez vâženja i postojanja Prvog zakona mehanike o kretanjima tela.
Ne mestu na kom je eksplodirao pra-atom ostala bi velika rupa, koja bi se širila kako bi se elementi pra-atoma dalje u beskraj pravolinijski udaljavali. Jer je sve, po teoriji Velikog praska, počelo ni u čemu i grunulo ni u šta. Ali pošto je grunulo u granicama koje ovom Kosmosu postave okolni Kosmosi, onda je unutar ovog Kosmosa postalo neizbežno da sve udje u vrtnju. Da je ovo jedini Kosmos, posle Velikog praska bi sve otišlo pravolinijski u nedodjiju, ništa iz pra-atoma ne bi imalo veze sa nečim drugim iz pra-atoma koje je u nedodjiju odletelo, ne bi bilo ovog Kosmosa, ni ove Zemlje ni života na ovoj Zemlji i ko zna gde još u ovom Kosmosu. Zato sam i dobio bio odgovor Hexagram br. 37 (porodica), na pitanje šta je suštinsko u ovom Kosmosu. Ako u nekom Kosmosu i dodje do Velikog praska to bude zato što ga okolni Kosmosi pritisnu, sabiju, nabiju do stanja tako velike kompresije da mu je jedino rasterećenje da eksplodira. Pa tako on posle eksplozije u sebi sa ostalim Kosmo-sima vrši pritisak na njemu susedne Kosmose. I tako teče nekakvo disanje Univerzuma.“
°„Tako je.“ – reče Slobodan meni i ustade.

*„Gde ćaš?“ – upitah ga.
°„Neću nigde, jer ionako nisam ovde. Samo sam zaključio da sam ti se bio prikazao taman koliko je bilo potrebno.“

*“Molim te, imam još jedno pitanje.“
°“Izvoli?“

*“Ako biste iz ljubomore odlučili da nas uništite – kako biste to izveli?“
°To je jednostavna stvar. Kao što smo dosad nekoliko puta uticali na vaše budale da ne aktiviraju atomske bombe tako možemo uticati na vaše današnje budale da sve atomske bombe aktiviraju. Veći je problem kako uticati na one medju nama da na vaše budale ne utiču da aktiviraju atomske bombe.“

I – ostadoh namah sâm u Elkinoj bašti.

Nisam stigao da mu kažem da i medju njima ima budala. Ali pošto zna šta mislim to je kao i da sam mu rekao.

Dragoljub M. V. P.
Solothurn, 14.05.2021. – 09:55 am
www.iging-studio.ch
www.flyingjoymaker.com

"petnaest milijardi kosmosa i ljubomorni vanzemaljci"
YouTube link:
https://youtu.be/G1IUTCTbfok
https://www.youtube.com/watch?v=G1IUTCTbfok

» Šta kažu Vanzemaljci o Srbima?