Fijasko nemačkog idealizma - E. Kant 3. deo

Nemačka filozofija je u 19. vek ušla sa filozofijom Emanuela Kanta.Kant je kao filozofske teme imao „kritiku paktičnog uma“ i „kritiku čistog uma“. Osnovna stvar ovde je ta da se Emanuel Kant bavio umom, a nije znao šta je  on. Dokaz za to jesu njegova podela na praktični i čisti um i njegova “Logika“ u kojoj je skakutao sa uma na razum, a to nije isto; kao kad bos čovek cupka na ledu s leve noge na desnu, pa malo skoči u vis ili napravi stoj na rukama; da malo odhladi tabane.
Uveo je „Transcendentalnu logiku“ i pojmove kojih sadržina nije stečena iskušavanjem, nego pretpostavkom; znači bez iskustva; bez iskušavanja njihovih suština; „a priori“ (vreme i prostor).
Mada transcendencija u suštini jeste bežanje iz stvarnosti koju um (koji sebe nije shvatio) ne shvata.
U nemoći onakvog uma je E. Kant zaključio da um (taj/onaj koji sebe ne shvata) ne može spoznati nikoju stvar po njenoj sušti, koja, po Kantu, postoji samo za nju (sebe konkretnu) kao stvar po sebi (Ding an sich), a ne i za neku drugu stvar, pa dakle ni za um kao drugu po-sebnost.
E. Kant se takodje lako upuštao u  metafiziku bez preciziranja da je ona samo fizika koju ne možemo meriti ni iskušavati grubim čulima; jer je intuicija kontakt uma sa poljem pohranjenih porcija energija sa identitetom – mislima; koje čine energetski pohranjeno znanje konkretne planete.
A instinkt je genetski prenosivo znanje jedinke neke životinjskt vrste na naslednu jedinku.
Sa Knatovim nebulozama možemo ovde komotno prestati gubiti vreme oko nemačke filozofije 19. veka. Ništa nisu pojasnili ni Fichte, ni Scheling ni Hegel, osim što su potvrdili svoje nesposobnosti  shvatanja uma, tj. rada ljudskog mozga. Fichte, doduše pominje da je um i delatnik i proizvod, ali od te gole tvrdnje nema nikakve koristi. Umesto objašnjavanja Fichteovog „Ja“ (Ich), „Ne-Ja“ (Nicht-Ich) i Apsolutnog-Ja, pomenimo samo ove njegove besmislice:
1. „Ono, čije se postojanje sastoji jedino u tome da sebe samog kao postojeće uspostavi, jeste „Ja“  
      kao apsolutni subjekt.“
2. „Čovek uopšte ne može razmišljati, a da povrh toga  ne razmišlja i o svom sebe svesnom „Ja“;
     čovek ne može nikad zanemarivati svesnost sebe.“
3. „Apsolutno „Ja“ je u suštini ono što ono jeste i tu nema daljnjeg objašnjenja. Ovim poimanjem je   
     u svesnosti cela stvarnost.“
Nakon ovakvog Fichteovog filozofiranja čoveku ostane samo da sedne i da plače.
O Schellingovoj filozofiji ne vredi ništa pričati osim da se nastavlja na Fichteovu, pa su sad idealno i realno dve strane istog – apsolutnog Ja.
„Velika namera Univerzuma u njegovom trajanju (in seiner Geschichte) savršeno pomirenje i razrešenje u Apsolutnost.“
To je tačno ali za to nikad nije bilo namere ni u čemu i ni u kome. Ni on, Schelling nije smeo da najfinije (sebe-svesnost u umu umno smirenog subjekta, tj. potpuno pasivnog „Ja“) u najfinijem ispoljenju (čoveku) izrazi bez Boga, koji, kao, ima nameru i načine da nameru u delo sprovede.
Crkva u ondašnjoj Nemačkoj je imala političku moć, i to kao sila nad državom i njenim organima. Kao što danas ortodoksno-hrišćanska crkva svoje netolerantne stavove prema realistima (koje tretira kao ateiste (iako su realisti bliži Bogu (kojeg nema), nego ortodoksno-hrišćansko sveštenstvo Bogu kojeg ne razume) podržava neprosvećenom masom vernika.
Hegela je uvek zgodno pomenuti kao megalomana, koji je skoro svakog filozofa na početku svojih ocena njih (filozofa) ocenjivao kao začetnika „konačno pravog filozofiranja“, da bi, ipak, filozofiranje svakog od njih na kraju omalovažio, navodeći sve na zaključak da svetska filozofija završava s njim, Hegelom. Čak je ismejavao  kinesku i indijsku filozofiju kao proste; primitivne.
„Fenomenologija duha“  je grandiozno špekulativno-grafičko delo, ali filozofski gledano to je prerada  Fichteove filozofije, odnosno „Fenomenologija duha“  je filozofsko-špekulativno djubre.
Da Hegel nije bio kvalifikovan da išta kaže o duhu dokazuje on sâm svojom „Estetikom“, koju je izveo tako da je najveća umetnost poezija; što je skup isposlovanih stvari uma koji sebe ne poznaje.
Jer da je Hegel uopšte shvatao neko Apsolutno označio bi muziku kao najvišlju umetnost, ako već niko onda nije imao pretpostavki o hologramu i holografiji (mada je svima bio poznat efekat fatamorgane, a i Göthe se ozbiljno bavio svetlošću i bojama), jer u umetnosti, kao svaralačkoj delatnosti čoveka u oblasti egzistencijalno nevažnih stvari treba pokušavati slaviti svojstva Primarnog, a ne samo atribute nekog ispoljenja, pa makar i onog sa najvišljom svrhom – čoveka.
Prvi izraz sirovog Totaliteta je energija kao svetlost. Drugi izraz sirovog Totaliteta je energija kao zvuk, pa tak onda na umetničku scenu stupa um (kao duh kojeg nema) kad igra šah, pa ko zna gde ili nigde poezija kao umetnost za psiohoanalitička posmatranja i psihoterapiju.
Tako ovim pasusom na Hegela možemo “zatvoriti usta” i Schellingu koji je izšpekulisao da se kroz umetnost „čovek i priroda sjedinjuju i Bogu“.
 
Zasluga Karla Marxa nije u onome što je kritikovao nemački idealizam, jer ni on nije shvatio suštinu Totaliteta u spontanitetu, nego je njegova zasluga što je u svom delu „Kapital“ objasnio sve radno-proizvodne procese uma.
Kad je reč o mozgu – imamo:
- njegovu radno-proizvodnu sposobnost (ili nesposobnost),
- njegovu radnu snagu, (veliku, malu ili nikakvu),
- proizvodnu snagu njegovog rada (prostu ili uvećanu) 
- njegov rad (primećivanje, razmišljanje i zaključivanje)
- proizvode njegovog rada (misao, zaključak, sećanje i znanje).
Sve ove kategorije u vezi sa umom su iz «Kapitala». Jedino što je ovde važno napomenuti je to da materijalne robe ne utiču na proizvodnju novih, a u umu nema stvaranja nove robe bez postojanja «stare»; koja je sećanje; pozitivno - kao korisno znanje i prosto - kao skup informacija bez opšteg značaja i značenja.
Radno-proizvodna sposobnost mozga jeste – um!
Kad je um zabavljen  svetom neutralno ili u interesu ljudske zajednice jeste – razum.
Kad je um zabavljen svetom u interesu Ega u koji se degenerisao jeste – duša.
Kad je um zabavljen sobom samim jeste – duh.
Dakle, jedan je um i tri su polja njegovog delovanja. Pričajmo o duhu, razumu i duši, ali – ne zaboravimo da ustvari ne postoje, već postoje vrste aktivnosti uma.
Šta mozak radi i kako radi opet detaljnije videti ovde:
[url=http://www.flyingjoymaker.com/proza-sr.-Ostrvo mirodjija.pdf]http://www.flyingjoymaker.com/proza-sr.-Ostrvo%20mirodjija.pdf[/url] (od stranice 79.)
 
I, eto, dodjemo konačno dovde da kažemo da termin Apsolutno možemo koristiti samo kao skraćenicu za Skup svih mogućnosti. Mada za to dostaje i termin Univerzum. Tako da Apsolutno nije termin za nešto što bi bilo neki metafizički kostitutivni element Univezuma, a još manje nešto što je hijerarhijski iznad tri nesumnjiva pomenuta konstitutivna elementa Univerzuma:
1. Kosmos, kao skup svih materijalnih ispoljenja,
2. Skup svih ideja i
3. Ništa
 
Svako po-jedino, čak i kad je slično ili jednako (kome/čemu), jeste stvar po sebi.
To je takodje i um kao radno-operativna sposobnost mozga.
Svaka stvar po sebi je po-sebnost sebi i za sebe, bez obzira da li svesna sebe ili nesvesna.
Sve stvari po sebi (Dinge an sich) su u harmoničnom odnosu, inače Kosmosa ne bi bilo.
Šta meni u Kosmosu izgleda kao konsonantno ili disonantno je stvar mene kao umno-neumnog bića, koji sam u Kosmosu takodje jedna stvar po sebi, po-sebnost, koja pokušava ostale stvari po sebi upoznati kao stvari za mene, onda  kad se zaboravljam kao stvar po sebi i želim stati na poziciju izvan Skupa svih po-sebnostu; svih stvari po sebi.
Ipak u Harmoniji, koja se zove Kosmos, um može neke po-sebnosti upoznati i onakvima kakve su one suštinski za sebe, ukoliko su one sebi uopšte), a neke ne može upoznati onakvima kakve su one suštinski za sebe (njih sâme), jer je to pitanje trajanja medju-sobnog upoznavanja stvari po sebi.
Um upada u konfuziju kad zaboravi da je stvar po sebi, sa nerečenom i ne-zadanom ali, u spontanitetu svih mogućnosti, neizbežnom svrhom osvešćivanja sirove Celine.
Takva stanja umova filozofa 19. i 20. veka su mnoge od njih odvlačila u osamu, odvajanje od ljudi, razočarenja, depresije, … zato je nužno da se um razjasni (sebi) potpuno, da bi se u sebe-svesnosnom „Ja“, koje ništa ne želi i ništa ne čini, shvatio kao osvešćenje onog prvog sirovog Totaliteta.
Onom ne-umnom Totaliteta ne može biti ni važno ni nevažno da li um spoznaje Totalitet sebi, onda kad uma i nema u nekom ispoljenju Totaliteta, kao što ni ljudskom sistemu za varenje nije važno čime se bavi i šta dostiže-postiže um bića kojeg je on (sistem za varenja) deo.
Totalitetu dostaje da se umno njega – čovek – spozna i osvesti kao svrsishodno Totaliteta.
Dakle, sasvim je sigurno da ne teže sve stvari po sebi shvatanju Totaliteta-po-sebi kao Totaliteta za njih – po-sebnosti.
Svaka stvar po sebi je funkcionalna u Harmoniji, a verovatno je da samo čovek teži svojim umom da stane izvan i iznad Apsolutnog; ne hijerarhijski, nego kao posmatrač željan potpunog shvatanja i spoznanja svega. Ako to postigne onda je kao stvar po sebi sposoban i dat i za to, a ako to ne postigne onda kao stvar po sebi nije sposoban ni dat za to i sa tim se mora pomiriti.
Medjutim u tom nezadatom ali i neizbežnom poslu osvešćivanja Celog (Umiverzuma, Apsolutnog, …) zadovoljni tim dometom postanu samo oni umovi koji taj posao obave. Jer to je grandiozan uspeh i radost da um kao stvar po sebi postane stvar za sebe toliko jasna sebi sebe i celog svog posla u Univerzumu da se zadovolji samo tim obavljenim poslom; obavljenim i za sve druge stvari po sebi.
Koje Fichte ukupno uzeto naziva Nicht-Ich: Ne-Ja.
Ljudi koji nisu u stanju obaviti to najgrandioznije što je čoveku u mogućnosti, naime svesnost sebe kao pozicije Totaliteta, primitivni padaju u aroganciju težnjom da spoznaju Totalitet zaobilaznim
putem: naukom i špekulacijama; što je nasilje uma nad celom Prirodom. Kao kad neki ljudi novcem, oružjem, mišićima i borilačkim veštinama stavljaju sebe iznad ljudi koji ni ne teže da steknu novce, oružje, mišiće i borilačke veštine.
Dakle, čak ako sve stvari po sebi ne egzistiraju i kao stvari za sebe – Kosmos kao Harmonija je stvarnost: sobom je zadovoljan. U ovom Skupu svih mogućnosti, u kom je nepostavljeni zadatak ali i neizbežna težnja samo-osvešćenja Univerzuma sve je ipak na svom mestu: postoje svi potrebni činioci za to i svi instrumenti. Iz Skupa materijalnih stvari su to:
a. priroda kao scena (skup ispoljenja) na kojoj egzistira najrazvijenije ispoljenje 
b. čovek, kao nosilac mozga jakih radno-operativnih sposobnosti i
c  matematika, podskup Skupa svih ideja, kao tumač celine svih stvari po sebi.
Problem svih dosadašnjih filozofa je bio u tome što nisu znali šta je um, tj. kako radi ljudski mozak.
Um je potencijal, a vrste delanja njega su razum, duša i duh.
Kao kad ceo čovek (posmatran kao umno-telesni potencijal) telesno radi specifične radnje: kopa na njivi (što je jednako umu kao razumu), bavi se sportom, jede, ždere, igra, leškari, sunča se, društveno ili telesno opšti, … (što je jednako um kao duši) ili razmišlja o sebi i svetu oko sebe (što je jednako umu kao duhu). Um i vrste njegovih aktivnosti su, dakle, slične kompletnom čoveku i vrstama njegovih telesnih aktivnosti. Um je ono što može nešto sobom samim, a čovek je ono što može nešto svojim umom i svojim telom.
Logike se pišu za razum, a za shvatanje uma kao radno-operativne sposobnosti mozga je koristan Marxova „Kapital“ kao nauka o proizvodnji rôba (upotrebnih vrednosti), jer i um stvara upotrebnu vrednost; robu: znanje koje ima vrednost na tržištu rada i nerada (dokolice).
Tako da iz teksta „Karl Marx i duša koje nema“:
[url=http://www.flyingjoymaker.com/proza-sr.-Ostrvo mirodjija.pdf]http://www.flyingjoymaker.com/proza-sr.-Ostrvo%20mirodjija.pdf[/url] (od stranice 79.)
možete shvatiti da je „Kapital“ najsvetlija tačka nemačke filozofije 19. veka.
 
Suština svake stvari je da je ona matematička jedinica; unikat, pa kao takva je i po-sebnost.
Svaka stvar po sebi (Ding an sich) postoji; bez obzira na to da li je ona materijalno ispoljenje ili ideja.
Pa čak i Ništa postoji kao ništa: po-sebnost; (Ding an sich).
Svaka stvar po sebi ne zahteva za sebe ništa, sebi je taman takva kakva jeste.
Svakoj stvari po sebi niko i ništa ne može oduzeti njena dva osnovna svojstva:
1. postojanje po kojoj je ona po-sebnost.
    U toj po-sebnosti (po sebi) je odmah i drugo svojstvo nje, koje joj niko i ništa ne može oduzeti:
2. quantum; jedinica, unikat.
 
Kao što jedno Ništa nema interesa za svoju po-sebnost, niti za po-sebnosti ostalih materijalnih ispoljenja i ideja, tako i sve ostale po-sebnosti nemaju interesa ni za sebe kao po-sebnosti, a ni za po-sebnosti drugih stvari po sebi. 
Kao što i ideje egzistiraju kao po-sebnosti, bez obzira na to da li postoji um koji ih može dosegnuti, tako i materijalna ispoljenja egzistiraju kao po-sebnosti, bez obzira na to da li postoji um koji ih može „dosegnuti“, registrovati, a još manje s tim očekivanjem da neka ideja kao po-sebnost neku drugu po-sebnost “dosegne”.
Dakle sve bez-umne po-sebnosti ne postoje za sebe nego postoje samo za druge umne po-sebnosti.
Kao što je svim idejama kao stvarima po sebi (Dinge an sich) svojstveno da ne mogu postati stvari za sebe, nego za um koji ih dosegne, tako je to svojstveno i svim materijalnim ispoljenjima: da ne mogu postati stvari za sebe, nego samo kao stvari za um. 
Postoje samo slične i jednake po-sebnosti, ali ne postoje iste posebnosti. Isto je samo to/ono koje je jedino. Neka i nekakva dva mogu biti samo slična ili jednaka po specifičnostima i svojstvima.
Dakle, prvo što primetimo na nekoj stvari je njen kvantitet: svaka stvar je jedinica. Time smo već zagazili u skup ideja – u matmatiku. Hteli mi to ili ne hteli mi ostajemo u Skupu svih ideja kad celinu svih po-sebnosti – sve stvari po sebi – posmatramo kao podskupove
po-sebnih,
sličnih,
jednakih,
različitih i
extremnih.
Kad mislimo na Totalitet svih stvari po sebi da li smemo misliti da je svakoj po-sebnosti jasan pregled svih njih kao po-sebnih, sličnih, jednakih, različitih i extremnih?
Nikad i ni u kom slučaju.
Odnosno, mi smemo sasvim spokojno tvrditi da se nijedna bez-umna po-sebnost ne bavi sobom;
a kamoli da se bavi drugim po-sebnostima, odnosno sve po-sebnosti egzistiraju kao stvari za sebe, ali nesvesne svojih postojanja i nesvesne svojih kvantitativnosti; pojedinačnosti; po-sebnosti.
Poseban naglasak moramo staviti na to da niko ne može biti svestan nekog drugog njemu drugom, nego umno biće može biti svesno samo sebe sebi samom.
Upoznavajući rad bilo kog mozga shvatamo da u svakom umu postoji detinje, primitivno „Ja“ koje nešto želi.
Kad filozofi ne shvataju uzdizanje uma na ono „Ja“ koje ništa ne želi, jer je sobom mirno na sebi, onda uvode tanscendenciju u igru i mistifikuju Stanje stvari.
 
Ako se sad setimo da su nemački filozofi imali napade i štete od Crkvi, (lične priče Spinoze, Fichtea, … pa je čak i grandiozni špekulant Hegel, iz nekog straha, špekulisao o Hrišćanstvu kao o filozofiji) onda se pitamo zašto su filozofi XX veka trebali Apsolutno kao transcendentalno? Kad je Crkva „digla ruke“ od filozofije i politike.
Jedino objašnjenje je da ni filozofima XX veka nije bilo jasno šta je um, tj  kako i šta radi ljudski mozak.
Bez obzira na to da li su bez-umne po-sebnosti sebi jasne ili ne, nama ljudima su jasne posmatranjima njih i  matematikom. Na kraju posmatranja, merenja i uporedjivanja mi saznajemo celinu odnosa materijalnih stvari i steknemo očekivanja u njihovim odnosima. Onda kad se po-sebnosti počnu odnašati prema našim očekivanjima smemo reći da su stvari za sebe postale stvari za nas, da smo ih shvatili, upoznali i saznali.
Kad se ljudi upuštaju u psiho-analizu i usudjuju nešto o umu, nesposobnom da ostane miran ili izadje miran iz neke životne situacije, dijagnostikovati i tvrditi kao o problemima psihe (duše), koju ni ne definišu, onda smemo i sve po-sebnosti skupa materijalnih ispoljenja posmatrati kao stvari za nas; ako ne stvari za njih i ne kao stvari po sebi. Jer, šta nam koristi špekulacija o tome da li je Mesec sebe svestan i sebi jasan ili nije.
Ni praktična logika ne valja dok ne definiše um, a kamoli transcendentalna, kojoj nema mesta u umu koji je i stvar za sebe.
 
Već posle Karla Marxa evropska filozofija postaje polako galerija depresivaca, koji jure svoje repove i glodju oglodane koske da bi se kao takva snažno potvrdila u 20. veku.
 
Ja sam slobodan čovek dvadesetprvog veka. Filozofiju sam ostavio den Philo-sophen.
 
 
Dragoljub M. V. P.
Solothurn, 18.10.2020.
www.iging-studio.ch
www.flyingjoymaker.com