Ljubav, strast i greh

Koja je po vama najlepsa ljubavna pesma koju ste procitali ?

Mogu i vasa autorska dela ...


Vesna Parun "Ropstvo"

Zena sam...
Moja ispovjest prastara i tuzna
drhtala je neizgovorena
pred nepomicnom savjescu planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i zeni i orlu
koji je uzletio u modrine.

Ljubila sam najljepse mladice
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima proticu necujne rjeke bezbriznosti.
Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad nebi spavali spokojno
pokraj zene ili pokraj sume
ni pokraj ognja skitnica.

Ljubila sam ih kao istrazivac predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga pracen.
Nema mocvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim neklonuh
ni brda put kojeg ne dizah oci
trazeci spas.

Ljubav je bila jaca od mene.
Moje tjelo je strepilo.
Dodirujuc srecu, cestu otkritu
koja izmice u nedogled.
O, vi koji trosite suze za svaki rastanak,
za svaki cvjet
za svaki krug koji nedostaje na vodi,
vi, koji bedra svoja cuvate za najvecu bol
i ostajete ponizeni pred sudbinom;

Pomozite mi da izreknem nistavilo naseg sjaja
prasinu ljepote koja nas zasipa.
Breme ljubavi pod kojim smo se slomile
noseci ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod
svoje crne utrobe.
Kao da nosimo zapaljenu buktinju zivota.
Ja nisam nista mudrija od vas.

Moj put je isti put kao vodonose
koji nemoze izbjeci strminu izvora
i pocinkom neumanjuje jaram svoj.
Gledajte moja ramena.
Oziljci na njima isti su kao i vasi.
I bore oko mojih usana
gorke su od godina strpljenja
i od pelina sutnje.

Ne zatvarajte prozore, djevojke!
Ovo je i vas glas, ovaj glas preplasene noci
sto je prezrela svoje ropstvo,
i hoce da postane orao.
Izadjite na ulice i vidjet cete
kako klecim na svakom pragu
na kojem je klecala Zena.

Nijedna od vas nije bila tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.

O, sta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
sta mi je da pregorim nekoliko proljeca
nekoliko izvora, i zetve najljepse
koje se nece vratiti nikada!
Sta je meni da prebolim travu svog djetinstva
i grad svoje mladosti.

Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kad bi vjetar zatresao
njene krosnje u nevrijeme.
Ljubav je bila jaca od mene,
A muskarac je bio hram
s proceljem zlatnim od mojih sanja
na stupovima moje smjernosti.

Dok je spavao, na prstima sam silazila
pred prag, i legla na kamen
pokrivsi se mokrim zvjezdama.
A kad je ustajao, zalila sam njegove ruke
jednako umorne kad stiscu hljeb
i kad nose oruzje i stijegove.

Govorila sam da moju mladost
jos nije dodirnula noc.
I skrivah suze da bi mi vjerovao.
I kad su prepoznali u mojim ocima osmijeh
kojim zena sebe dariva zauvjek
onom s kim ce podjeliti tajnu,
oni su odvrnuli svoje lice od mene
i gledali su nekuda u daljinu
ljubomorni na slobodu
visoko raskriljenih ptica,
sto su odabrale pustocu vidika
i odrekle se ljupke doline
koje se oni nisu mogli odreci.

I grlili su me odsutno i mrzovoljno.
I svlacili me kao krivca, ne kao zenu.
I te noge su me gazile,
te ruke su me bicevale,
ta usta narugala su se cjelovima.
Ali ja sam se smjesila i dalje
postojano i bezazleno.
Ja sam ih ljubila.

Govorila sam da su dobri i mudri
i skrivala suze, da bi mi vjerovali.
Zatim su me milovali
kao sto kraljevi miluju robinju najdrazu.
A ja sam se u njihovim rukama osjecala
usplamtjeli zar bica. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.

Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogleda, to bjehu vukovi.
To bjese zaista divljina i noc,
a ja tek plijen, pred pecinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajaca.

A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijase orao
sto je kruzio nad dolinama.
I kad su vec sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onam kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuse najsmjeliji.

I pozeljeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.
Otvarala sam vrata siroka i smijala se, smijala
mimo trave i plastove psenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.

I smjeh moj budio se u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.
Cudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustvio konja pod ovim brdom,
na ovom pijesku.

I trazeci nociste na pragu zene.
I zeli da mu pjevam uspavanku
ja, koja cu prezreti njeznost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrasnju ceznju
vec citam u ljetu ptice izgubljene.

I odvrnula sam svoje lice
da zelju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krisom placuci odoh.Odoh posve sigurno.
Odoh na put zalosnih da budem pjevac lutanja.

Ja vise ne trazim. I ne vjerujem...
Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bicevi postaju,
i kako je zagrljaj muskarca strasan
kada se odmaraju osvajaci
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet cuje zavijnje vukova.

Zato, mladici iz moje doline,
ne vjerujte mi kad lezim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.

Ni kad vas napajam i tetosim,
ni kad istem vasu vjernost
u zamjenu za proljetni oblk u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.

Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado pred moj sator, da ga othranim.
Ja cu ga napustiti
u cas kad tama obavije polja.

Uspravit cu svoje lice
i stresti cvijece kojim ste me okitili.
I drhtat cu, jer je stablo u daljini velicanstveno,
a vasa ljubav nistavna.
I vasi ognjevi pred ognjem zore krzljavi i turobni.
Idite svojim putem zaljubljeni!

Moja svirka nije za vase uho!
Ljubav je bila jaca od mene.
Ali pjesma postade orao i napusta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi i ne okrecu se.
To je ispovjest zene i robinje.
Himna ponizene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini
sto je istina ostavljenih...

TAJ KOJI
Taj koji je od svih majica imao najlepšu majicu za spavanje
Taj koji je flertovao sa barskom pevačicom pijan za šankom
Pokazao stopala, velika kao u Golema
njima je gazao i bazao
podupirao se njima u plaćenom stanu sa 2 kupatila
da dohvati nebo iz sopstvenog Vavilona
Taj koji je nakon posla ispijao piće-dva sa kolegama
i priznao da je sujeveran, nedojeban,tek ponekad tužan...
Jeo je lubenicu u parčićima, bez mljackanja
lagao da nosi dioptriju samo kada čita
vadio veš iz sušilice jutrima
imao snaju Jevrejku
i jednom se otrovao hranom u napucanom restoranu
nikada nije pojebao svoj Alter Ego
nikada nije pojebao debelu
a ipak umeo je da napravi crni rižoto
i konstatuje: ,,Ti piškiš"
Taj koji nije, a savršeno jeste.

Heheh, V. Parun sam zadnji put citala u gimnaziji.



Tesko mi je izabrati omiljene stihove, to je nesto sto se svakodnevno menja... ali, evo...



M. Pavic



POSLE SVEGA



Ako bi mi opet kupila

Svesku praznih listova bez crta

Možda bih najzad mogao

Da ti napišem ljubavno pismo

Poslednje mesto prvog

*

Bio sam srećan, a nisam znao,

Bila si nesrećna, a nisi znala.

Kada smo shvatili bilo je kasno

Zauvek za mene, ali ne i za tebe

No ni to nisi znala

*

Kod „Ljubića“ smo jeli

Teletinu sa pečenim povrćem

Ti si sedela nesrećna i zdrava

A ja srećan i bolestan

U ogledalu iza tebe

Kola i ljudi što idu niz ulicu

Išli su uz ulicu

*

Za rođendan kupila si mi knjigu

Čitam je tvojim očima

I vrebam ono što bi se u njoj

Moglo tebi svideti

Za mene knjige više nema

*

Neki nas nepojamno mrze

Drugi nas mnogo vole

Ja sam navikao na to, ti ne

Ja računam samo one druge

Ti samo one prve

*

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost

Ja ne, ja bolje vidim prošlost

Ti samo misliš o prošlom

Ja samo maštam o budućnosti

Možda svak želi što nema

*

Jedna žena nam je prorekla

Budućnost neće ličiti na prošlost

Ja ne verujem u to proročanstvo

Na tvoj suncobran upisao sam

Sve lepe dane naše prošlosti

Sve crne dane naše prošlosti

Ti si upisala na moj kišobran

Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

*

Jedan drevni čovek je napisao

Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe

Kada sam to pročitao rekoh

Kako je stvar lepo rečena

Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena

Sad znam da je to istina

*

U mladosti telo je ispred duha

U starosti duh je ispred tela

Znam da sam u poslu i u ljubavi

Iskoristio trenutak

Kada su duh i telo bili ravnopravni

Sada je kako mora biti

*

Bila si mlada, lepa i talentovana

Bio sam srećan zbog tvog talenta

Bila si nesrećna zbog mog talenta

Od kojeg nije ostalo vremena za nas

A ja sam mislio da talenat nema godine

*

Govorio sam knjige su naša deca

Čim se osamostale prhnuće u svet

Čim to bi naša deca prhnuše u svet

Čim to bi naše knjige prhnuše u svet

Sad nam je kuća bez maltera što spaja

*

Jedan Rus kaže da se vreme

Zaustavlja u materiji a teče u energiji

Ja mislim da naše Sada, naš život

Nastaje na preseku večnosti i vremena

Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine

Moći da nosiš lepe haljine.

I... najljubavnija...





KROJ



Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Narode, mene nervira Mika Antić, jer su ga izlizali...Ali ova stvarka , dobra je.

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.


Jovan Ducic

Izvini Faith,ali mi niti chitamo,niti pishemo ljubavne pesme...
Mozhda ona od D.M,ljubav je lepa samo dok se cheka,`bem li ga....

E, baš si Manijak...Ko još čita D. M? ,, Ja sam manijak iz gimnazijskog parka, svake večeri ja gledam te iz mraka..." Eooo ti stih ccccccccccccc

Ja moram da priznam , slao sam ove pjesme kao sto je Duciceva zenama i curama koje su mi bile drage, nisam htijo da im kazem da me proslo taj osjecaj sa njima a nisam htijo ni da ih povredim pa je to kurtalisanje na lijep nacin-



A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami



jer one se vataju za romantiku a ja sam se uvijek vato zivota... inace je lijepa pjesma za neko nevino celjade, pa onda one misle i u rastanku - vidi kako sam mu ja nevina i ljepa..ko da bi ja jadan njoj reko sto stvarno mislim ...pffffffffff

_MaNiaC_ ::

Izvini Faith,ali mi niti chitamo,niti pishemo ljubavne pesme...
Mozhda ona od D.M,ljubav je lepa samo dok se cheka,`bem li ga....

znam da cituckas jos dve dame ccc sram te bre bilo manijace jedan

ljubav
tako divna... krasna
razdragana... zguzvana i izborana
ta ljubav
tako neuhvatljivo raspojasana
memljivo nemirisna
a opet opojno goropadna
ta ljubav
isarana...smetena
nikad sama
ta ljubav tuzna i ocajna
gospodarica gospodara
ax ta ljubav
nemerljiva
sto ocajniku snage da
ta ljubav
koju niko ne trazi
al ipak zivotu smisao da.....

Ne zaboravi nikad na tvojoj sam strani da volis me
niko ti nece zabranit ,jos minut pa ponoci i suza za kraj ,al' tu sam za
tebe znaj...
Jer srce nije kamen ,ne ,srce nije kamen da ga samo
bacis iz kaputa kao kartu posle puta ....srce nije kame....srce nije
kame...kad pukne na dva djela nije vredno jer vise ne kuca kao jedno...

Ljubavne pesme, poezija i proza profircana ljubavnom setom je sjajna za punjenje mladih srdašaca koja priželjkuju ljubav da im se desi.

Ne branim, mogu se time i napsla srca previjati nakon u paramparčad razvejane ljubavne idile.

Ali sestre i braćo, dok ljubav traje, dovoljni smo jedno drugom. U pogledu, dodiru, treperenju i zadihanosti se najromantičnije stvari izdogađaju.

Ljubav je dešavanje, strast, greh. A kad se desi peh. Eto slova na suzama ukrašenoj hartiji da o tome jecajem i urlikom svedoče i izazovu neznancu emocije.[code][code][/code]


[img][/img][img][/img]

Octavio Paz- Elegia interrumpida

(zao mi je sto nisam mogla naci ovo na srpskom. ali mozda je i bolje ovako.)



Hoy recuerdo a los muertos de mi casa.
Al primer muerto nunca lo olvidamos,
aunque muera de rayo, tan aprisa
que no alcance la cama ni los óleos.
Oigo el bastón que duda en un peldaño,
el cuerpo que se afianza en un suspiro,
la puerta que se abre, el muerto que entra.
De una puerta a morir hay poco espacio
y apenas queda tiempo de sentarse,
alzar la cara, ver la hora
y enterarse: las ocho y cuarto.

Hoy recuerdo a los muertos de mi casa.
La que murió noche tras noche
y era una larga despedida,
un tren que nunca parte, su agonía.
Codicia de la boca
al hilo de un suspiro suspendida,
ojos que no se cierran y hacen señas
y vagan de la lámpara a mis ojos,
fija mirada que se abraza a otra,
ajena, que se asfixia en el abrazo
y al fin se escapa y ve desde la orilla
cómo se hunde y pierde cuerpo el alma
y no encuentra unos ojos a que asirse...
¿Y me invitó a morir esa mirada?
Quizá morimos sólo porque nadie
quiere morirse con nosotros, nadie
quiere mirarnos a los ojos.

Hoy recuerdo a los muertos de mi casa.
Al que se fue por unas horas
y nadie sabe en qué silencio entró.
De sobremesa, cada noche,
la pausa sin color que da al vacío
o la frase sin fin que cuelga a medias
del hilo de la araña del silencio
abren un corredor para el que vuelve:
suenan sus pasos, sube, se detiene...
Y alguien entre nosotros se levanta
y cierra bien la puerta.
Pero él, allá del otro lado, insiste.
Acecha en cada hueco, en los repliegues,
vaga entre los bostezos, las afueras.
Aunque cerremos puertas, él insiste.

Hoy recuerdo a los muertos de mi casa.
Rostros perdidos en mi frente, rostros
sin ojos, ojos fijos, vaciados,
¿busco en ellos acaso mi secreto,
el dios de sangre que mi sangre mueve,
el dios de yelo, el dios que me devora?
Su silencio es espejo de mi vida,
en mi vida su muerte se prolonga:
soy el error final de sus errores.

Hoy recuerdo a los muertos de mi casa.
El pensamiento disipado, el acto
disipado, los nombres esparcidos
(lagunas, zonas nulas, hoyos
que escarba terca la memoria),
la dispersión de los encuentros,
el yo, su guiño abstracto, compartido
siempre por otro (el mismo) yo, las iras,
el deseo y sus máscaras, la víbora
enterrada, las lentas erosiones,
la espera, el miedo, el acto
y su reverso: en mí se obstinan,
piden comer el pan, la fruta, el cuerpo,
beber el agua que les fue negada.
Pero no hay agua ya, todo está seco,
no sabe el pan, la fruta amarga,
amor domesticado, masticado,
en jaulas de barrotes invisibles
mono onanista y perra amaestrada,
lo que devoras te devora,
tu víctima también es tu verdugo.
Montón de días muertos, arrugados
periódicos, y noches descorchadas
y amaneceres, corbata, nudo corredizo:
"saluda al sol, araña, no seas rencorosa..."

Es un desierto circular el mundo,
el cielo está cerrado y el infierno vacío.

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Dženet Vinterson
Zapisi na telu

nije pesma ...ali to vam je to od mene za nocas ...

AKO ME NIKADA NE POZOVEŠ (R. Tagore)

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Silvija Plat


ULIČNA PESMA


(Street Song, 1956)

Suludim slučajem hodam netaknuta
Među uobičajenom gomilom
Preplavljen pločnik, ulica,
I žamorenje radnji;
Niko ni da trepne, da zausti
Da vikne da ovo sirovo meso
Zaudara sa mesarske satare,
Njegovo srce i utroba okačeni
I okrvavljeni dok goveđi tranširani obris
Pakuju ubice u belim mantilima.

Oh ne, jer ja se pravim pametna
Kao upravo odbegli idiot,
Kupujući vino, hleb,
Žuto krunisane hrizanteme –
Naoružavajući se najprikladnijim artiklima
Da odagnam, po svaku cenu, sumnje
Kojima prete trnovite ruke, stopala, glava
I ta ogromna rana
Rasipnički crvena
Sa oderane slabine.

Dok svaki moj unakaženi nervni završetak
Urliče svoj bol
Izvan dosega uha prozaičnih šetača,
Tako da, možda jedino ja, zloslutno obamrla tvojim odsustvom,
Jedina mogu da čujem
Isušujući vrisak Sunca,
Svaki pad i tresak
Progutane zvezde,
I, gluplja od svake guske,
Neprekidno blebetanje i šištanje ovog napuklog sveta.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nesto lepo
nesto prosto
nešto divno
nešto korisno ...
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
tad isčupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna
obožavani Ž.Prever

"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovo – osim
kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto
odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da
o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom
pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda,
za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to
priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili.
Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost –
hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga
radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."
"Treba
gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na
potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast
neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.
Časna deca kao sni dolaze iz nama nepoznate i nedostižne slobode." B.Pekić

Uđem u ovu temu ponukan naslovom kad ono klub pisaca i ljubitelja riječi koje se rimuju i dižu kožu...

Hajd' da znam za ubuduće...

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednog nesna
cula sam te vec u sluhu,
razabirala sam ti reci.
Bila si vec zivo bice
u mom duhu.

Sta li te to spreci
da postanes pesma?
A dok jos u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivala si sve lepsa,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si iz mog nesna

Njihala si se u meni
na ljuljaskama zvuka,
nicala si se iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Sta li te to spreci
da postanes pesma?

Desanka Maksimovic

Ćutnja upucena Tebi

Nas dvoje smo najčešće razgovarali ćutanjem.
Ćutanjem sam ti želela reći sve nedorečeno,
jer rečima nisam mogla iskazati
buru osećanja koja se vitlala u meni,
koja je svaku moju ćeliju dovodila do ludila,
a žubor tišine u tvojoj sobi
prenosio je naše misli nevidljivim putanjama,
jer smo bili jedno u duhu.

Nas dvoje smo se čak i svađali ćutanjem!
Ćutanjem sam ti govorila da sam nesrećna,
a ti si me nemo posmatrao i
žubor tišine u tvojoj sobi
prenosio je naše misli nevidljivim putanjama
kad nismo bili jedno u duhu.

Ali zašto sada ćutiš?

Još uvek osećam,
tvoje prisustvo u ovoj sobi,
u svakom atomu vazduha
koji udahnem.

I žubor tišine
između naših zidova
prenosi moje misli tebi,
nevidljivim putanjama...

Koliko još dugo treba da ćutiš?

Sad ćutim i ja,
čekam,
da li će doći vreme
kada ćemo nas dvoje
ponovo razgovarati!?

Ljiljana Milosavljevic

Jedina
Malena
Volim te
Sakam te

Jedina
Malena
Zelim da

Jedina
Malena
Volim te
Sakam te

Jedina
Malena
Zelim da
Fukam te

Jedina
Malena
Volim te
Sakam te

Jedina
Zelim da
Fukam te
Do zorata

Bez tebe ne mogu da spavam
Bez tebe vise ja ne ucim ko pre

I samo mogu jos da lutam
I tako probam da
Zaboravim sve

Jedina
Malena
Volim te
Sakam te

Jedina
Voljena
Zelim da
Fukam te

Godine
O, malena
Mimo nas
Prolaze

Mojata
O, zeljata
Da fukam te
Ne prestaje

Bez tebe ne mogu da spavam
Bez tebe vise ja ne ucim ko pre

I samo mogu jos da lutam
I tako probam da
Zaboravim sve

Jedina moja devocice
Ovo je tvoja pesma
Spevao sam je tebi

Tebi

Inspiracijo moga zivota

Svaki tren
Proveden sa tobom
Ostao je zabelezen

Duboko
U meni

Kuda god krenem
Ma sta da radim

I na javi
I u snu


Tvoj lik mi je
Pred ocima

Treperi
U izmaglici secanja

I gleda me blago,
Tako nezno
I nevino

Kako samo ti umes

Ti si kao bajka
Mirisljava moja

Kao cvet koji nikad
Ne vene

Maco

Ti si kao sunce
Koje nam zivot daje

Tako topla
I sjajna

Tako velika
I zuta

Devojcice moja

Jedina moja ljubavi

Volim te

Volim te

Volim te..

Moj omiljeni ljubavni text. Nikola i Nagrada za strah

Tako ponekad, eto, setim se
Pomislim mozda prošlo sveti se
Uglavnom, dođe mi da pobegnem
i ostavim sve zauvek
Ali kad krenem da se pakujem
u kofer sučajno te spakujem
Kud god da krenem ideš sa mnom
ti me nikad nisi pitala
da l' smeš da ideš, da l' mi trebaš
Ja kad te trebam ti me nemaš
a ja te nemam samo onda, samo onda kada trebaš mi...
Pogled s terase nije privlačan
i dan je više nego običan
Poželim opet da te zovem
neću, ali čekam..javi se...
i onda žmurim, lepo vidim sve...
slusam te kako dišeš, smejem se
i ..... noći..miris tvoje kose na mom jastuku
Negde visoko iznad neba
letimo, dobar san nam treba
i necu da te spustim, ne treba mi više tlo pod nogama
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor
Kroz maglu kad se spusti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k'o nagrada za strah...
Možeš da zaspiš kad god poželiš
i u snu pričaš sve sto pomisliš
Roletne spuštene su spas za nas, jer teraju dan s prozora
Sat kuca, ali vreme stalo je
Koliko god da prođe malo je
Telefon ćuti ceo dan, niko nam stvarno nije potreban
Zar stvarno moram da se probudim?
Sanjam jer neću da te izgubim
Budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova...
Kad padne noć nebo se otvara
Hiljadu zvezda mene posmatra
Kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oči
krijem se...
Nebo je isto kud god pobegneš
Mesec je jedan, ali svuda je
I svetli isto iznad krova, iznad groba
nikad ne bira...
Kad nebo počne da se porađa
krvari iznad crnog predgrađa
Dodji na Dunav da me tražiš
negde mora da me izbaci...
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor
kroz maglu kad se spusti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k'o nagrada za strah...