Bilo bi genijalno da sam ovog trena željna jutarnje doze kofeina (značilo bi to jutro, a ne noć), da polupospana sedam u jedan od pet-šest otmenih kafića rasutih među kojekakvim prodavnicama...
Npr mogao bi to biti neki tipičan evropski kafić, sa 15 do 18 stolova i jednim kelnerom koji je beznadežno prezauzet ( čisti stolove, jurca unaokolo, naplaćuje...)
Da je sada jutro i da sam na tako zgodnom mestu, zurila bih u prazno, brade oslonjene na dlanove, imala bih osećaj da sam na nekom italijanskom trgu, da planiram da uđem u galeriju Vitorija Emanuela II...Gde konstatujem da je sve impozanatno, tržni centar npr podignut u grandioznom stajluuuu 60-tih godinica (nisam se ni mućakla u jajima tada...), četvorospratni TC, u 19. veku....
Vidim te podove oslikane pločicama, čipkane svodove od stakla i čelika, kupolom koja pedeset metara iznad preseca 2 unutrašnje avenije, Uzvišenost, osećaj mučne jeke,sve nekako prožeto u jedno: lik katedrale i velelepna železnica 19. veka...Oh...Zar ne bi svaki tržni centar trebao da izgelda tako???
Ne znaš, ali nasluti. Ovo sve miriše na Italiju. Italiju, kojom nisam prošetala Korzom Vitorija Emanulea, kobajagi tražeći nonšalantno drugi kafe, jer ovaj mi je dosadio ovog, baš ovog jutra.
No...Nije jebeno jutro...I nisam u jebenoj Italiji...
Ćao ljubavi, imam čas transeksualnosti, pa moram da žurim.
Prijem 
