Neshto me,opet,tera da pishem...A mozhda je to iz dosade?Ili ne znam shta bih sa sobom...
A o chemu bih ja pisao?Ne znam,a nemam ni chime da razmislim,da bih shvatio...
A pisao sam,nije da nisam...I dan danas se borim sa nekim zmajevima i azhdajama u glavi,ali se plashim da sve to turim na papir,pomislice ljudi da sam josh ludji,nego shto misle da jesam...
I sad bih se frljnuo sa nekom stilskom slikom,nego,namerno necu...I niko mi nishta ne mozhe...
Jer ja pishem,a kome smeta to,neka pishe sam za sebe...
Ponekad se pitam,zashto ljudi imaju potrebu da bilo shta zapishu?
Pitam se,iako znam odgovor...Ali necu da vam kazhem...
A i zashto bih vam rekao,kad znam,da mi ne biste verovali...Sad,ne znam,da li se pishe "nebiste",ili "ne biste",ali to nije ni bitno,jer ni vi ne znate...
A i iskreno se nadam,da ovo niko ne chita...A i ako ima zaludnih,pa chitaju,trebalo bi da znaju da nemam samo ja problem sa sobom,nego i oni sami,opet,sa sobom...
A to nije isto ono "sa sobom",sa kojim ja imam problem...
Nego,da pokrenem ja neku temu,da ne bude posle,evo ga,opet pishe nepovezano...
A volim ja da pishem,ponekad,nepovezano,da sabiram babe i zhabe...Ko zna shta ljudi pomisle o meni,ali meni je lepo,jer ja to ne znam...A i znam da nije tako,ma shta god mislili,jer sam ja namerno pisao nepovezano...
Nego mene brinu neke druge misli sada...
Interesuje me,a nikako da skontam,koga boli kad doktor seche pupchanu vrpcu,mamu,ili bebu... Ili nikoga od obadveju strana i ne boli,uopshte...
To nikako ne mogu da skontam...
Mozhda nikog i ne boli,ali to mi je,nekako,nejasno...Nemoguce da u pupchanoj vrpci nema nervnih celija...Nekako mi je to,neshvatljivo...
I,recimo,sad meni neka zhena kazhe,koja se je poradjala,da nju nije bolelo dok su joj sekli gorepomenutu vrpcu,ja,opet,nikako ne mogu da znam,da li je to bolelo njenu bebu...
Jer,niko od nas se (hvala Bogu - iako ne verujem u istog) seca tog china...
Niti bebe znaju da govore,tako da ne mogu ni dam kazhu,je l` tako...
A i da govore,mozhda nam ne bi ni rekle...
Htedoh reci,meni ne bi rekle,jer u ovom sluchaju sam ja taj koji razmishlja o tome...
I tako cu ja vechno ostati sa pitanjem,a nikako necu doci do odgovora...
Ma nebitno...Ili se i ovo pishe odvojeno...
Ni to nije bitno...
Ali je bitno to,da kako se radjamo i na koji nachin,dobro je shto i ovako zhivimo,ja kad vam kazhem...
Radjamo se sa mukom,u krvlju,sa bolom...Namuchimo i sebe i drage nam mame i onda,nastupamo na scenu zhivota,da nastavimo sa patnjama,na ovaj,ili onaj nachin...
I ko kazhe da ne pati,taj lazhe...Taj ne pricha istinu,jer nema toga koji ne pati,ili zbog nechega ne brine...Nema choveka na svetu,koji ne zna za bol i patnju...
Samo je razlika u vrstama,inache,za patnju svi znamo...I znamo da je ne volimo...
Da je ne zhelimo i da je nismo zheleli,trazhili...A dobili smo je...
Sa njom zhivimo...Sa njom cemo i umreti...
Pitanje je,samo,da li i tu patnju dobijamo u nasledje preko pupchane vrpce,ili prvim udahom na rodjenju...
Prijem 
